Савети

Путовање које је променило све, једна прича Анђеле Јанковић, председнице Организације српских студената у иностранству

Као неко ко је, као средњошколац, био искључив у томе да живот жели да проведе у Србији, да нигде није лепше него под нашим небом и да ,,нема шансе да учим на језику који није српски“, вест о томе да ипак желим да одем на студије у иностранство, изазвала је поприличан шок код моје породице и пријатеља. Ипак, за то треба кривити Шведску. Први пут сам је обишла на ускршњем распусту у трећем разреду средње школе и после два дана боравка у Стокхолму, родитељима сам рекла: ,,Ја желим овде да студирам“. И тако је, по повратку у Србију, кренуо мој процес студија у иностранству, који још увек траје. У Шведској, ипак, нисам могла да упишем факултет јер нисам довољно познавала шведски језик, чије је знање било захтевано иако би се настава одвијала на енглеском. Уместо тога, одлучила сам се за Холандију, која је, и по систему образовања и уређености државе, на сличном нивоу као Шведска, а ипак је мало ближа Србији и има мање депресивну климу.

Десет месеци након првог сурфовања интернетом у потрази за одговарајућим факултетом и програмом, спаковала сам кофере и упутила се у Тилбург – студентски град на југу Холандије. Уследила су прва изненађења приликом суочавања са холандском културом и њиховом реалношћу, привикавање на учење на страном језику и самосталан живот, али и оне лепе и позитивне ствари – упознавање нових људи и култура и истраживање новог града и државе. Период привикавања је код мене трајао неколико месеци и након тога сам се осећала као да ту и припадам, сваки одлазак у Србију се чинио као да идем у посету породици и дому, а повратак у Холандију је изазивао осећај повратка кући.

Пред крај првог семестра друге године, осетила сам да ми је потребно да радим нешто мимо учења за факултет, да имам друге врсте обавеза које ће испунити моје време и допринети томе да имам и друге фокусе, осим факултета. Друг ми је рекао да је отворен конкурс за активне чланове Организације српских студената у иностранству (ОССИ) и да бисмо требали да размислимо о томе да се пријавимо. Заједно смо послали пријаве, он, другарица и ја и примљени смо. Тако да, званично, од децембра 2018. године почиње моја ОССИ авантура. У организацију сам ушла као асистент у сектору за маркетинг (тим за друштвене мреже) и уживала сам у раду у том сектору. Колектив је био велики, састављен од студената који су се школовали у Паризу, Солуну, Љубљани и Београду.

Шест месеци касније, именована сам на потпредседничку позицију, претежно због покретања и вођења пројекта ,,пОССИбилитy“, који се бави склапањем сарадње са приватним сектором у Србији ради пружања стручне праксе студентима који се школују (или су завршили) студије у иностранству. Циљ овог пројекта је јако битан, и за нас као организацију, и за целокупну државу, јер подстиче реинтеграцију младих у српско тржиште рада, и евентуалан повратак у матицу. Обављање те функције, са собом је носило много већу дозу одговорности и много више обавеза. Највећи изазов је представљало то што сам, у првих неколико месеци на тој функцији, боравила у Хонг Конгу на студентској размени и имала велику временску разлику. Тешко је било ускладити састанке са колегама из Одбора, као и са приватним сектором. Али није то било ништа што мало мање спавања и мало више кафе није могло да реши.

Било је и момената када се роде несугласице, у тиму или у остатку организације, које је потребно решити, када мањка средстава у буџету, када нам корона поремети планове за велике пројекте, и све то наравно иде на леђа председништва. Ми смо, ипак, имали срећу да смо се чешће сусретали са позитивним стварима и ситуацијама – заједничким одласцима на тим билдинге, приватним дружењима и важним пројектима које смо успешно реализовали.

А онда су, после две године, у јулу 2021, на ред дошли избори за нови Секретаријат. Обзиром да Александар, који је председничку функцију обављао два пута по две године, није имао права за нову кандидатуру, свима у организацији је логичан след околности била моја кандидатура. Строго сам се томе противила јер сам мислила да нисам ја за такве ствари, да немам потребне квалитете и вештине. Међутим, ето ме данас на месту председнице.  У нови Одбор ОССИ-ја су ушли неки нови, млади људи, спремни да допринесу раду кроз иновативне идеје и пројекте и ја не могу да дочекам да видим колико ће ОССИ узнапредовати у наредне две године и колико велики успеси га чекају. Сви ми, у организацију улажемо сузе и зној, одричемо се спавања, понеких излазака и дружења са пријатељима како бисмо успешно балансирали између факултетских и ОССИ обавеза. Све то радимо јер волимо ОССИ, волимо његову мисију, волимо колеге који своје слободно време улажу за исти циљ.

ОССИ је за мене више од организације, ОССИ је једна велика породица која се чврсто држи заједно и у лепим, и у оним мање лепим тренуцима, и то је једна од битних ствари која ОССИ разликује од других студентских организација.

Младима бих поручила да буду активни у некој студентској/непрофитној/невладиној организацији, али искључиво ако верују у њен рад и планове и ако су спремни да се томе посвете, јер ниједна организација неће напредовати уколико људи, који је чине, не раде довољно на њеном напретку. Сигурно је да ћете ви доста тога пружити организацији, али пружиће и она вама – пријатеље за цео живот, контакте који вам могу бити корисни кроз даљу каријеру, вештине рада у тиму, комуникације, вођења пројеката, све оно по чему ћете се, при свом првом радном ангажману, разликовати од студената који нису имали овакве ваннаставне активности. И запамтите, не треба се учланити у организације због ставке у ЦВ-у, већ због тога што ћете из тога изаћи професионално и лично развијенији, а пријатељи за цео живот које сте стекли тамо, вам дођу као бонус и награда за велики труд и рад.

Коментари: